О концепцији наречја и дијасистема у српској и хрватској дијалектологији и стандардологији

Santrauka

Циљ овог чланка је да расветли историју и развој концепата наречја (нарјечја) и дијасистема у дијалектологији од њихових почетака на територијама данашње Србије и Хрватске до данас. У српској и хрватској лингвистици, ови термини се углавном употребљују да означе дијалектолошке јединице хијерархијски више од дијалекта, а поред тога играју и важну улогу у дефиницијама стандардних језика. Без обзира на њихову специфичност и значај, славистичка и дијалектолошка литература досад није дала детаљан историјски преглед концепције наречја. Историјском анализом српске и хрватске дијалектологије идентификована су два главна периода: (1) компаративно-дескриптивни и (2) младограматичарско-структуралистички. Први се приписује Вуку Караџићу и другим представницима филолошке школе, који су наречја схватали као савремене језичке облике. Други започиње са Александром Белићем, за кога је наречје хомогени прадијалекат, који се временом диференцира у мање дијалекте. Ово друго, младограматичарско схватање наречја, није се значајно мењало за време структуралне дијалектологије коју је започео Павле Ивић, а ни у истраживањима Далибора Брозовића, који уводи термин дијасистема седамдесетих година прошлог века. Закључци позивају на ревизију концепата наречја и дијасистема у дијалектологији и стандарднојезичким публикацијама. На практичном нивоу, аутор чланка предлаже се да се за савремене дијалекатске форме користи придевкска форма (штокавски говори) или конструкције које указују на проекло (говори штокавског порекла), да се наречје у једнини или у поимениченом облику (штокавско наречје, штокавица, штокавштина) избегавају или користе искључиво у значењу реконструисаног прадијалекта.

Dėl narečje ir diasistemos koncepcijos serbų ir kroatų dialektologijoje ir standartologijoje

Šio straipsnio tikslas – išanalizuoti konceptų narečje (narječje) ir diasistema istorinę raidą nuo serbų ir kroatų dialektologijos pradžios iki šių dienų. Šie konceptai dažniausiai žymi aukštesnio rango dialektologinį vienetą nei vieną tarmę; taip pat atlieka svarbų vaidmenį apibrėžiant standartines kalbas. Nepaisant šių konceptų išskirtinumo ir svarbos, kol kas literatūroje nėra jų istorinės raidos analizės. Istorinė analizė atskleidė du atskirus raidos etapus: (1) lyginamąjį-aprašomąjį ir (2) jaunagramatinį-struktūralistinį. Pirmasis priskiriamas Vukui Karadžićui ir filologijos mokyklai, kuri laikė narečje šiuolaikinės kalbos atmaina, o antrąjį raidos etapą pradėjo Aleksandar Belić, kuris narečje suprato visų pirma kaip homogeninę protarmę, iš kurios vėliau išsivystė mažesnės tarmės. Pastarasis narečje supratimas liko vyraujantis net ir po to, kai Pavle Ivić dėka įsitvirtino struktūrinė dialektologija, taip pat jis vyrauja XX a. aštuntojo dešimtmečio Dalibor Brozović tekstuose, kuriuose vartojamas alternatyvus pavadinimas diasistema. Išvadose kviečiama permąstyti narečje ir diasistema konceptus dialektologijoje ir standartinės kalbos tyrimuose. Teksto autorius taip pat praktiniu lygmeniu siūlo vartoti tik būdvardinę šių sąvokų formą, kai jos rodo šiuolaikines atmainas arba tiesiogiai nurodyti hipotetinę jų kilmę (pvz., štokavų šnektos arba štokaviškos kilmės šnektos). O termino narečje viena­skaitos arba daiktavardžio formos (štokavų narečje, štokavica, štokavština) siūloma arba vengti, arba pakeisti rekonstruotos protarmės terminu.

Raktiniai žodžiai: narečje / narječje, diasistema, protarmė, jaunagramatikių mokykla, serbų dialektologija, kroatų dialektologija